Док су многи његови другари сањали о „ферарију“, „поршеу“ или „ламборгинију“, Владимир Тошић желео је нешто друго. Очевог „фићу“, којег су му бранили.

„Први аутомобил је био очев аутомобил, и увек је био забрањен за вожњу нас тинејџера. Тако да касније, када сам већ скупио новац да могу да купим свој аутомобил и да га рестаурирам, то сам кријући урадио, нису знали ни супруга ни родитељи, нико... Већ сам га само рестаурираног довезао кући“, објашњава Владимир.

И тако је победио и испунио своју животну жељу. У двориште су долазили многи, само да би се сликали или га погледали, а Владимиров понос је растао.

Први „фића“ био је жуте боје, те далеке 2004. године. Данас исто вози „фићу“, само зеленог и потпуно рестауираног. Остали су оригинални делови, само је фарбом свом љубимцу дао нови сјај.

Сређивао је доста аутомобила, али „Заставини“ модели су му омиљени. Некада је и сав новац који заради био спреман да да за делове.

„Где сам пре две године рестаурирао један склоп на аутомобилу и инат је прорадио у мени, тај склоп коштао је око 60 до 80 евра, а ја сам га платио 160 из љубави према аутомобилу, само да он негде у вожњи не стане“, признаје Владимир.

Људи прилазе и на улици и сликају се са овим „Заставиним“ аутомобилима. Чак их изнајмљују за венчања, рођендане, снимање филмова. „Фића“ и „Стојадин“ препознатљиви су широм града.

„С обзиром да сам завршио војну школу, маслинаста боја ми је остала у души, тако да сам 'фићу‘ офарбао, а 'стојадин‘ је већ био у зеленој боји“, додаје Владимир.

Маслинасти љубимац нема цену и никада неће бити на продају. Мада овде се не завршава нераскидива веза између „фиће“ и његовог возача. Владимира Тошића наследиће његова ћерка, којој тата већ увелико спрема посебан поклон – „фићу“ у ферари црвеној боји.