Stojim juče ispred SKC-a u Resavskoj.

Dok u dokolici gledam prolaznike, prilazi mi bojažljivo mladić od tridesetak godina.

„Molim te, možeš li da mi pomogneš, da mi kupiš nešto da pojedem?“

Nije zapušten, ali nosi dosta stvari sa sobom.

Moja prva reakcija bila je: „Ne mogu“, jer sam pomalo alergičan na žickanje na ulici.

„Ako mi ne veruješ, možeš ti da mi kupiš hleb, samo da pojedem nešto… Živim na ulici.“

Na to ga instinktivno pitam:

„Kako si završio na ulici?“

„Živeo sam po hraniteljskim porodicama…“

Meni je to bilo dovoljno da znam da je mučenik i da ga život nije mazio.

Dajem mu par stotina dinara i kažem:

„Nemoj nikako da prodaš svoj glas režimu kada dođe vreme izbora.“

I, dok to izgovaram, shvatam da su te potencijalne pare njemu velike i potrebne, pa nastavljam:

„Ako moraš da prodaš glas, uzmi im pare pa ih zezni. Postoje načini…“

Na to će on meni, bojažljivo:

„Idem u petak za SNS u Novi Sad autobusom. Plaćaju mi 4.000 dinara, ali probaću da ne izađem iz autobusa dok traje miting…“

Shvatam koliko je tih 4.000 dinara veliko za njega i koliko dana na ulici može da preživi sa tim novcem.

U isto vreme sam šokiran i tužan zbog načina na koji se beskrupulozno zloupotrebljavaju najugroženiji ljudi i slojevi društva u ovoj zemlji zarad statiranja i glume na mitingu režima.

Njima odgovara da su ljudi siromašni i neobrazovani, podložni kupovini i uceni.

Lak plen.

Slomljeni ljudi.

Zona sumraka.

Mislite o tome.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Naslovna strana Danasa za 30. septembar 2026.

Galerija